Branislava Jankov je majke jednog Alekse i jedne Emilije, koju je upravo majčinstvo pokrenulo ka osnivanju samostalnog biznisa “Vezionarka”. Sa nama je podelila svoju životnu priču o majčinstvu, ozbiljnim zdravstvenim problemima svojih beba i preduzetništvu.
Mamacom&ja: Kako biste sebe opisali?
Branislava Jankov: Uh, verujem da nikom nije lako da priča o sebi, tako da ni ja neću biti izuzetak. Više bih volela da čujem kako me drugi opisuju i dožvljavaju, ali iz mog ugla Branislava je tradicionalna majka sa ne tradicionalnim razmišljanjem. Naravno, nisam samo majka, ali s obzirom da imam dvoje male dece, uloga majke je sada dominantna. Odgajana sam u jednoj prosečnoj, pobožnoj i tradicionalnoj porodici koja je u meni formirala crtu jednostavnosti, privrženosti porodici, mirnoće i skromnosti (zadovoljenje malim stvarima). Ujedno, moja individua je sve više isticala ne tipičan stav, drugačije razmišljanje i po malo svojeglavo ponašanje. Izuzetno sam uporna, samouverena i istrajna osoba, ambiciozna ali i realna.
Mamacom&ja: Kako biste ukratko opisali „Vezionarku“?
Branislava Jankov: Vezionarka predstavlja sve ono što ja jesam, inovativan brend na osnovama tradicionalnih veština, starog zanata – vezenja. Ideja je nastala nakon bolnog i teškog, a koji me je ujedno osvestito i naveo da shvatim značaj trudnoće, života koji se razvija u ženi tokom 9 meseci i vrednosti uspomena tokom tog perioda. Ideje su nastale sa željom da uspomena večno traje.
Vezionarka na nesvakidašnji način, vezenim ultrazvukom bebe, daje značaj povezanosti majke sa bebom, tom jedinstvenom osećaju koju žena oseća tokom stvaranja života u sebi i ujedno čuva sve one neponovljive emocije iz perioda trudnoće. Tako da vezeni ultrazvuk nije samo uspomena na jednu od prvih slika bebe, nego i uspomena žene na 9 mesečni deo njenog života.
Od nedavno su postale aktuelne i vezene lične fotografije za koje osobe kažu da su uspomene na trenutak koji sa papira bledi, iz telefona se briže, a iz uma potiskuje. Zato sve više biraju platno i konac kao način čuvanja dragog trenutka.
Mamacom&ja: Da li Vas je majčinstvo promenio i šta se promenilo?
Branislava Jankov: Naravno da jeste, promena je vidljiva i fizički, a i psihički. Na sve ono što majčinstvo nosi se ni jedna žena ne može pripremiti, jer je to novo poglavlje i nov način života. Svakog dana se desi neka promena, svakog dana rastem kao majka zajedno kako rastu i deca. Posle 3 godine majčinstva, mogu reći da sam postala samostalnija i znatno lakše se zauzmem za sebe/njih, što je nekako i normalno. Naučilo me je strpljenju, izdržljivosti i pomeranju granica. Spoznala sam lepotu iskrenog dečijeg osmeha, težinu dečije suze, najlepši osećaj jačine i topline zagrljaja i poljupca. Ujedno, postala da sam jača nego što sam mislila da jesam, da je majčinska ljubav pokretač svega nemogućeg i svega onoga “mrzi me”. Trudnoće, nespavanje, borba sa prehladama i hiljadu puta dnevno izrečeno “Mama” je postalo novo normalno što je i fizički ostavilo trag. Tako da, sve se promenilo, u mom slučaju, na bolje i lepše.
Mamacom&ja: Ispričajte nam svoju priču o trudnoćama porodjajima.
Branislava Jankov: Obe trudnoće su bile za poželeti, bez mučnina, bez negativnih nalaza, mirne i srećne. Onako kako bih poželela svakoj trudnici. Ove trudnoće nisu signalizirale probleme koje ćemo doživeti nakon porođaja.
Za naše standarde baš i nije bilo očekivano, ali kako ni ja nisam baš standardna, želela sam da porođaju prisustvuje moj suprug Dragan. Uspeli smo želju i da ostvarimo. Sin Aleksa je prirodnim putem rođen septembra 2019. godine u prisustvu svog oca, doktora i babice. Na rođenju je dobio ocenu 10, i naravno, postao radost cele familije. To iskustvo porođaja uz partnera je zaista posebno i za mene izuzetno emotivno. Verujem da mnoge žene pomisle “Ma samo mi još on fali tamo, kad ne znam kud ću od bolova”, ali za mene je njegovo prisustvo značilo sigurnost, bezuslovnu podršku i mogućnost da zajedno doživimo rađanje jednog života.
Samo par sati nakon porođaja, usledile su vesti koje su obeležile naše živote. Nakon prvog podoja, posetila su me dva pedijatra uz mnogobrojna pitanja (za koja sam mislila da su sastavni deo neke postporođajne procedure) da bi mi nakon istih saopštili da je Aleksino stanje kritično. Njegova krv nije sadržala trombocite, životno je bio ugrožen i sanitet iz Novog Sada je bio na putu do bolnice. Tek porođena, imala sam toliko vremena i snage da odem do boksa za bebe i uputim mu najnežnije reči. Tamo sam sačekala doktorku koja je došla po njega, izuzetno stručnu osobu ali i brutalno iskrenu. I ona mi je uputila par pitanja jer je njegovo stanje ukazivalo na sepsu. Bio je toliki kritičan, da me je doktorka pripremila rečima koje nikad neću zaboraviti “Ako preživi put do Novog Sada, mi ćemo se za njega boriti”. I sada mi se srce stegne kad se toga setim. Usledilo je najdužih sat i po vremena. Stigao je, živ je i borba je počela.
Tokom transporta, jedino u telefonu što sam imala su bile njegove fotografije ultrazvuka i par fotografija sa rođenja na kojima se vide posledice krvnog poremećaja. Molila sam se, razgovarala sa njim, sa sobom i sa Bogom uz slike ultrazvuka, posebno uz sliku kada smo saznali da stiže baš on. Tada sam rešila, ma šta god da se desi, tu sliku želim sačuvati. To je njegova prva slika, moja “amajlija”. Možete slutiti, tad se rodila želja koja je prerasla u Vezionarku. Aleksa je uz doktore dobio životnu bitku i par nedelja nakon rođenja smo bili zajedno u domu.
Samo dve godine nakon ovog događaja proživeli smo sve isto, rođenjem ćerkice Emilije. Ovog puta sam se porodila u Novom Sadu, carskim rezom. Iako su svi doktori bili ubeđeni da se Aleksina priča neće ponoviti, moj instikt nije pogrešio. Osećala sam i pripremila se za to da ćemo opet biti ratnici. Ubedila sam doktore da je carski rez najbolje rešenje jer se tako smanjuju posledice koje mogu da nastanu usled prolaska bebe kroz porođajni kanal. Emilija je imala isti krvni nedostatak kao i Aleksa, pa je po uzoru na njegovu terapiju i njoj data terapija koja je ubrzo dala rezultate. Saznali smo da se bolest zove aloimunatrombocitopenija koja je nastala usled neslaganje moje i suprugove krvi.
Sada su oboje zdrava deca bez posledica po život.
Mamacom&ja: Trudni ste ostavili državni posao. Šta Vas je navelo na to?
Branislava Jankov: Da, pre i tokom trudnoće sa Aleksom sam radila u Osnovnom javnom tužilaštvu kao pripravnik jer sam po struci diplomirao pravnik. Već tada sam znam da taj poziv nije za mene. Jesam sanjala da budem žena sa tašnom (aktovkom) ali ne u ovom sistemu danas. Jednostavno, biti deo sistema kojem ne pripadam (ne mislim na kolektiv, kolege su bile fantastične), raditi po striktnim propisima i rešavati tuđe probleme nije bila opcija za mene dok me je kod kuće čekalo malo dete. Nisam mogla zbog tradicionalnih uverenja i “sigurnosti” državnog posla da pogazim sebe. Rešenje sam pronašla u poslu od kuće, otvaranju Vezionarke i pokretanju porodičnog posla.
Mamacom&ja: Koliko ste ulagali u edukaciju u sebe, novu ulogu majke i novi posao?
Branislava Jankov: Mnogo, rekla bih nekad i previše. Znam, nikad ne može biti previše, ali u određenih trenucima sam pohađala dve, čak i tri edukacije istovremeno. Od kad je otvoren instagram nalog Vezionarka (jul 2020. god.) od tad konstantno ulažem u sticanje novih znanja i veština za vođenje poslovanja na ovoj društvenoj mreži. Drugi put sam na 4ro mesečnom programu za biznis mindset preduzetnice, a pomoć i podršku tražim za svaku oblast za koju osetim da ne znam dovoljno. Konkretno, u edukacije za ulogu majke nisam mnogo ulagala jer kao što sam ranije rekla, ne smatram da se ta uloga može učiti nego samo doživeti. Svaka edukacija utiče na moj lični rast i razvoj, na samopouzdanje, širenje vidika, rušenje starih uverenja i sticanje novih. A sve to zajedno osete i suprug i deca, jer ne menjam se samo kao preduzetnica, nego i kao ličnost. Tako da, svaka edukacija promeni osobu onoliko koliko je osoba spremna za promene.
Mamacom&ja: Možete li ukratko ispričati kako Vaš dan izgleda.
Branislava Jankov: Uh, ukratko baš i ne mogu , jer nam dani mnogo zavise od suprugove smene na poslu. S obzirom da je on policijski službenik pri granici, smene su mu neizvesne. Ali recimo, da imamo 4 vrste dana u zavisnosti da li je on u dnevnoj ili noćnoj smeni, da li je izašao iz noćne smene ili je slobodan. Tako da nemam specijalnu rutinu, niti određeno vreme za posao, nabavku, slobodno vreme, nego se kombinujem u hodu i spram trenutne situacije. Od kad je Aleksa pošao u vrtić sve se dodatno zakomplikovalo jer je češće bolestan nego što je od kuće odsutan. Zato je rad od kuće za mene blagoslov, jer mogu da se prilagodim deci, njihovim potrebama, a da ujedno posao ne trpi. Ne mogu pričati kako živimo po pravilima, ustajemo tad i tad, radim od do, zatim šetnja i ostalo, kada je kod nas to izuzetno promenljivo. Ali bih dodala da mi itekako pomaže, sa dvoje male dece i ne baš organizovanim vremenom, što se znaju prioriteti, mogućnosti i potrebe.
Mamacom&ja: Kako prevazilazite teške životne periode?
Branislava Jankov: Jednostavno, uz VERU i PODRŠKU porodice, svaki težak period se lakše prevaziđe. Definitivno, životni periodi koji su bili izuzetno teški jesu nakon porođaja i borba dece za život. Ne postoji magični štapić da sve što nam je teško postane lako, ali za meni je vera u Boga bila snaga koja mi je tada bila neophodna. Bez podrške supruga i roditelja bi sigurno bilo znatno teže, jer oni su bili moj oslonac i vetar u leđa kad bi se umorila.
Sa poslovne strane, teško je bilo na početku ovog poslovanja, sam započeti nešto svoje, poći putem koji niko nije do sada i raskrčiti trnje za koje nisam ni znala da postoji. Uz sve to, verovati da je želja ostvariva a ideja isplativa, sve dok ti drugi govore da nisi u pravu. Opet, tad je vera u sebe bila od presudnog značaja, i najveća motivacija za korak dalje.
Mamacom&ja: Da li nam možete reći više o karijeri i kako ste uspeli stići do mesta na kojem ste danas?
Branislava Jankov: Lepo zvuči ova reč “karijera” ali smatram da je ovaj period koji sam prošla izuzetno kratak da bih pričala o nekoj karijeri. Čeka mene još mnogo toga, tako da ću za par godina moći da dam detaljniji odgovor. Ali zato na pitanje kako sam stigla do mesta na kojem sam danas, mogu itekako pričati. Kako – upornošću, verom i željom da promenim “očekivani” život i načinim nešto svoje. Ako imaš ovo, motivacija će doći sama. Priznajem, nije bilo baš lako – učiti o poslovanju na Instagramu, upoznavati sebe iznova, pomerati granice, biti budan dok svi spavaju i ustati pre svih da bi se ispunio dati rok, vezti i pratiti, menjati, praviti greške, pokušavati i na kraju uspeti je sastavni deo doslaka do cilja. Ali vredi.
Mamacom&ja: Šta je po Vašem mišljenju najvažnije da bi se žena osećala snažno i bila sigurno uporište svojoj deci?
Branislava Jankov: Smatram da su samopouzdanje, ljubav prema sebi i vera u sebe ključni za mir i stabilnost jedne žene. Tada nijedna oluja, niti bura, neće poljuljati sigurnost i stabilnost majke, a ujedno i dece. Majka mora biti dobro sebi, da bi bila dobra i još bolja deci. Ljubav i podrška drugih je nadogradnja i ojačanje majčinske snage.
