Mirjana Gomilanović je mama troje dece, sertifikovani biznis kouč i direktor Agencije za poslovnu izuzetnost “One2Grow”. Mirjana veruje da sve što radi za cilj ima da makar malo doprinese da ovaj svet bude srećnije mesto za život: od njene profesije i rada sa liderima na svim nivoima, do ekloškog aktivizma i davanja primera svojoj deci kako se čuva i brine o okruženju i prirodi – kako sama kaže “da bi i deca njihove dece imala čistu vodu i vazduh”… Veruje da smo svi rodjeni da budemo srećni.
Mamacom&ja: Na koji način ste se pripremali za ulogu roditelja?
Mirjana Gomilanović: Kada sam upoznala svog budućeg supruga, razgovarali smo o budućnosti. U to vreme, bila sam uspešna, ambiciozna, mlada žena sa uzlaznom karijerom. Mnogo sam putovala. Kada sam sa njim pričala o budućnosti, nikad nisam pričala o uspehu u karijeri. Pričala sam o deci i porodici. Ispostavilo se da smo oboje želeli da imamo troje dece. Tako da, kada me pitate kako sam se spremala, moj prvi impuls je da vam odgovorim da sam ja spremna ušla u to.
Naravno, kao i većina budućih mama, čitala sam knjige, pratila razne portale na kojima sam mogla da, po datumu porođaja, odmah dobijem procenu koliko je beba velika, teška koje organe već ima razvijene, u kojoj fazi razvoja se nalazi… Tako je moje prvo dete – ćerka Lana, dugo imala nadimak Biberče – u jednom trenutku procena njene veličine na jednom portalu je bila “vaša beba je sada velika kao zrno bibera“.
No, mislim da su mi u pripremama najviše pomogle dve ključne odluke.
Prva: imala sam ginekologa kome sam bezrezervno verovala (on je još uvek moj ginekolog, vodio je sve tri trudnoće). Bila sam potpuno “gluva“ za dobronamerne savete, priče o drugim trudnoćama, teškim porođajima, komplikacijama, … jednostavno, uživala sam u svojoj trudnoći potpuno sigurna da sam u dobrim rukama.
Druga dobra odluka je bila da se prijavim i pohađam školu za trudnice. To je ono što obično zovemo “priprema za porođaj, škola disanja i slično“. Pored neverovatne posvećenosti, empatije i potpuno plastičnih i praktičnih saveta o najbanalnijim stvarima koje vam niko neće ispričati, a koje smo dobijale od drage sestre Bojane (još uvek joj pamtim ime, posle 16 godina!) neprocenjiva vrednost tih susreta je prilika da sat vremena provedete u istoj prostoriji sa devojkama / ženama, koje se nalaze u potpuno istom stanju kao i vi. Ni sestre, prijateljice, mama… ni jedna od njih u tom trenutku nije u tom stanju. Razmena energije, „glupih“ pitanja i nedoumica… to poverenje i povezanost su nezamenjivi. Sa jednom od njih se još uvek družim, a naše ćerke se međusobno zovu „drugarica iz stomaka“.
Mamacom&ja: Da li su se Vaša očekivanja pre porođaja pokazala kao realna ili su Vas ipak situacije i emocije iznenadile?
Mirjana Gomilanović: Iako sam ušla spremna, ono što me dočekalo i pre svega, promena koja se u meni desila me potpuno iznenadila. Da budem iskrena, ja te promene nisam bila svesna tada. Tek sa drugom, možda čak i trećom trudnoćom, shvatila sam šta se sa mnom dešavalo nakon prvog porođaja. Često u šali umem da kažem da sam zahvalna svom mužu što me je trpeo. Pretvorila sam se u mamu – lavicu, što u kombinaciji sa štreberkom, kakva sam uvek bila, nije moglo biti prijatno za suživot. Nisam dala nikome da priđe mojoj bebi, ja sam sve želela sama oko nje. Opsesivno sam gledala na sat kada su obroci u pitanju, količina hrane ili boravak u prirodi. Pratila sam svaki njen pokret, napredak… Sa druge strane, njeno rođenje je u meni otključalo taj rezervoar bezrezervne ljubavi koji je preplavljivao i nju, i mene i ceo naš prostor. Nisam ni znala koliko snažno, čisto, gotovo zastrašujuće, možemo da volimo… To otkriće me je promenilo na mnogo nivoa. I to ne samo u odnosu prema detetu, kasnije deci. Dodavanje uloge „mama“ u moj život, promenilo je moju percepciju odnosa, ljubavi, davanja… Ta „mama“ u meni je otključala neka davno zaključana vrata i napravila me boljim čovekom, rekla bih.
Mamacom&ja: Da li ste imali predstavu koliko je postpartum kompleksno razdoblje za ženu i kao ste Vi doživeli ovaj period?
Mirjana Gomilanović: Moj prvi, pa zatim i svi ostali porođaji, je završen hitnim carskim rezom. Pripremala sam se za prirodni porođaj, zamišljala taj trenutak kada čujem njen prvi plač i kada je osetim na mojim grudima… I u trenutku kada su mi rekli: „Plodova voda je zelena. Znam da znaš šta to znači… moramo da obavim hitan carski rez“… ja sam se raspala. Moja divna doktorka je bila sve vreme uz mene što mi je ulivalo poverenje u dobru odluku i dobar ishod. Pa ipak, stvari ne idu uvek kako ih mi planiramo (što je bila jedna od prvih lekcija u roditeljstvu – da se sa decom ne može planirati. Kao posledica toga (mada, i naslednih faktora!), nisam mogla da razvijem laktaciju. Kao svaki dobar đak – želela sam da dojim svoje dete. U prva četiri meseca po porođaju, umesto da oslabim – ja sam se ugojila 8kg. Ne znam šta nisam jela i pila (pivo, mleko, sok od jabuke, crni luk, indijske začine…..). Padala sam u očaj, nazivala sebe jalovom, uništavala grudi pumpicama….. Medicinske sestre na prvom pedijatrijskom pregledu su me osuđivale, kritikovale…. Mislim da sam njena prva četiri meseca bila potpuno van sebe. No, ono što nisam propuštala je maženje sa Lanom – pre podoja simulirale smo dojenje… prvih nedelja je to trajalo duže, sve u nadi da će „povući“ mleko… ona je patila, plakala… Ja sam doživljavala nervne slomove… Sve dok se jednog jutra nisam probudila i rekla: Dosta je!
Tek mnogo godina kasnije, na redovnom pregledu grudi draga doktorka Zorka mi je rekla: “Pa vi niste nikako mogli da razvijete mleko. Vi nemate žlezde za to“.
Sa Nikolom i Filipom je išlo mudrije. Nisam se toliko upinjala, i dozvoljavala sam sebi da celim svojim bićem uživam u svakom trenutku sa svojom decom.
Mamacom&ja: Šta biste drugačije uradili sa ove distance, a vezano je za postpartum?
Mirjana Gomilanović: Interesantno je da je svaka trudnoća, pa samim tim i porođaj i period nakon toga bio potpuno drugačiji. To i nije neko veliko otkrovenje. Okolnosti u kome smo trudne i veličina porodice u koju se vraćamo sa svakim novim porođajem su drugačiji… Sa svakim sledećim detetom ta mama – lavica u meni je postajala sve snažnija, tako da je u jednom periodu to bio moj najjači identitet. Međutim, ono što često kažem je da je svaki period posle porođaja bio potpuno drugačiji u sva tri slučaja. Sa Lanom sam bila kontrol-frik. Potpuno obuzeta pravilima koje sam pročitala po knjigama. Zapravo, bila sam toliko prepadnuta, da sam mislila ako uradim nešto drugačije od savetovanog – sve će se raspasti. Sa Nikolom sam opsesivno pokušavala da održim ravnotežu između njih dvoje. Da Lana ne bude ljubomorna na bebu, a da Nikola dobije mamu koliko god mu je potrebna da zdravo raste. Tek kad je došao Filip, ja mislim da sam se opustila. Da su svako „moraš, ne smeš“ ostavljeni sa strane i da sam se ponašala tačno onako kako sam procenila da je u tom trenutku potrebno. Često kažem da je jedino on dobio „normalne roditelje“.
Mamacom&ja: Majka u svojoj novoj ulozi (koliko god dece da ima uvek je nova majka svom novorodjenčetu) oseća se usamljeno jer je izolovana od svojih navika, okruženja i sl. Kako ste se vi nosili sa tom situacijom, da li ste sebi dali dovoljno vremena i prostora da shvatite i prihvatite novu ulogu?
Mirjana Gomilanović: U vreme kada su se rađala naša deca, moj muž je dosta putovao. Tako da, pored mnogo sati na poslu, 2-3 dana nedeljno je bio van Beograda, zapravo van zemlje. A, još jedna zanimljivost, sva moja deca su, kao po pravilu, preko dana spavala tačno pola sata (na početku 3-4 puta dnevno, kasnije jednom – dva puta, dok u nekom trenutku nisu potpuno izbacili spavanje). Mislim da mi je jedna od najvažnijih lekcija koje sam dobila u tom periodu bila da budem nežna prema sebi i da kad god to mogu – ugađam sebi. Tako sam ja tih pola sata, nekoliko puta dnevno, koristila baš za ugađanje.
Od sestre sam dobila jednu divnu porcelansku šolju za kafu. I dan-danas iz nje pijem kada želim da „razmazim sebe“… kada imam potrebu da pošaljem sebi poruku da brinem o sebi. Besomučno sam kupovala knjige – poručivala sam on-line. Imali smo jednu crvenu foteljicu. Skuvala bih kafu, sela u moju fotelju , uzela knjigu i čitala. Kada su malo porasli, naučila sam ih da „kad mama sedi u crvenoj fotelji – nisam tu“. To je nekad trajalo 5 minuta, nikad više od pola sata. Ali su znali da sam tada „na pauzi“. I poštovali su to.
Mama mi je dolazila jednom nedeljno. Nisam joj dala ništa da radi po kući. Dogovor je bio samo da sedi, da se igra sa decom i da pričamo. Neizmerno sam zahvalna roditeljima jer je, u torbi u kojoj je mama donosila ručak za taj dan i igračku za decu, uvek bio i primerak novina. Znali su da volim sednem, skuvam kafu i da na miru pročitam od korica do korica. Taj nežni, tihi gest im nikad neću zaboraviti.
Mamacom&ja: Da li su Vam očekivanja okruženja stavljala dodatan teret na leđa i kako ste se nosili sa time?
Mirjana Gomilanović: Ja sam ceo svoj život bila „odlikašica“. Vukovac, predsednica odeljenske zajednice, jezici, folklor, muzička škola… u svemu odlična, uspešna. Pohvale su, u glavnom, zvučale „Manje nismo ni očekivali“. Ta rečenica, koju sam tako često slušala, u meni je postavila visoka očekivanja. Dakle, ja sam sebi postavila visoka očekivanja, tako da tuđa nisam ni stigla da primetim.
Ono što mi je pomoglo da se opustim i zaista jako brzo počnem da uživam u roditeljstvu je smirenost i prisutnost mog supruga. Kad kažem „prisutnost“, ne mislim samo na fizičko prisustvo (kao što rekoh, on u prvim godinama često nije bio tu). Njegova mirnoća, naši razgovori i dogovori, umirujuće reči i prava pitanja su mi pomogla da umanjim značaj besmislenim opsesijama koje sam imala i da izbacim nepotrebna opterećenja i obaveze. Dodatno, velika je stvar to, što smo nas dvoje vrlo jasno postavili granice o tome ko se i o čemu pita, kada je naša porodica i deca u pitanju. Dakle – „trebalo bi, valja se i šta će svet da kaže“ nije postojalo u našoj kući. Odluke o načinu kako odgajamo decu su samo naše. Bile i ostale.
Mamacom&ja: Šta ste naučili o postpartumu?
Mirjana Gomilanović: Hormoni su čudo! Ta rečenica je toliko univerzalna. To sada kažem svojoj deci – tinejdžerima, sestri koja je u menopauzi… U PMSu umem da kažem da kao da gledam sebe u filmu, i vidim da se ponašam nerazumno, da imam reakcije koje su prenaglašene ili nemaju smisla – i tu ništa ne mogu. To važi i za postpartum.
Važna lekcija koju sam kroz svoja iskustva naučila je da treba da budemo nežne prema sebi, strpljive sa sobom, da ne „isterujemo“ stvari koje nisu bitne, da tražimo pomoć kada nam je potrebna. Bilo da je fizička ili mentalna. „Mogu ja to sama“ je ostalo u XIX veku!
Mamacom&ja: Šta bi ste rekli budućim mama kako da se pripreme za roditeljstvo?
Mirjana Gomilanović: Ja bih se opet vratila na prvi odgovor: nađite ginekologa kome verujete i zanemarite sve ostalo. Uživajte u mesecima kada osećate taj divni, novi život koji raste u vama.
Prigrlite svoju bebu kao jedinstveno biće, koje je došlo da vas nečemu nauči. Kažu da dobijemo tačno onakvu decu, kakva su nam potrebna da bismo savladali neke naše lekcije. Dozvolite svom detetu da vas otvori i probudi.
Budite svoje. Sve knjige i priručnici, tabele rasta i „šta bi vaša beba trebalo da ume“ su preporuke, srednje vrednosti. Vi ćete na ovaj divan svet doneti jednu divnu dušu. Pomozite joj da raste i razvija se u kompletnu, srećnu osobu. Izgradite joj krila. Da biste to mogle – morate biti dobre sebi i sa sobom.
Kada je mama dobro – sve je dobro, zapamtite to!
