Jasenka Lazić je osnovala svoj Centar za podsticajnu negu u Novom Sadu, u kome se tim specijalizovanih stručnjaka bavi dijagnostikom, prevencijom i profesionalnim podsticajem ranog razvoja. Naša sagovornica je reedukator psihomotorike, defektološki dijagnostičar, Neurofeedback terapeut, terapeut hranjenja, Blomberg Rhytmic Movement terapeut i autor knjiga „Hrana zdrava, hrana fina (bez glutena i kazeina)“ i „6 koraka napred“.
Mamacom&ja: Kome je namenjen i koje usluge pruža Centar za podsticajnu negu?
Jasenka Lazić: Mi smo tim ljudi koji su sanjali i dosanjali o jednom ušuškanom mestu na kom će svaki bebac, svako dete, svaka porodica dobiti celovit, holistički, profesionalni podsticaj razvoju, rastu, igri, osmehu, učenju, edukaciji i prevenciji. Želja nam je da od maminog stomaka, preko prvog osmeha, prvog koraka i prve reči, pa sve do samostalno ostvarenog potencijala, budemo tu uz one kojima je potreban podsticaj, nega, briga, lepa reč, profesionalna pomoć, edukacija, usmerenje, savet i zagrljaj. Centar za podsticajnu negu je mesto na kom se poštuju sva ljudska i dečja prava, kroz razne vidove podrške RANOG RAZVOJA, kao i razvoja uopšte, praktikovanjem prakse okrenute porodici u celini i interdisciplinarnog pristupa. Terapijski i savetodavni rad pružaju vam defektolog, logoped, senzorni terapeut, psiholog, fizioterapeut, terapeut hranjenja, Neurofeedback terapeuti i Blomberg Rhytmic Movement terapeut (rad na integraciji primitivnih i posturalnih refleksa). Stvaramo pristupačno okruženje za svu decu i njihove porodice i u skladu sa tim se bavimo realizacijom projekata, edukativnim i istraživačkim aktivnostima iz oblasti obrazovanja, socijalne zaštite, inkluzije, psihomotornog razvoja dece sa razvojnim smetnjama, kao i na ostvarivanju njihovog punog potencijala u oblasti motorike, psihomotorike, govorno-jezičkog, socio-emotivnog i senzo-motoričkog razvoja.
Mamacom&ja: Koje su Vaše glavne smernice (vodilje) u radu?
Jasenka Lazić: Jedna od glavnih vodilja mene, kako kroz posao, tako i kroz život jeste da je jednakost u iskustvu imperativ. Stvarnost je takva da se roditelji dece sa kojom radim bore na sve načine da sistem i podsistemi društva prihvate tu decu kao deo sebe i da su često izolovani i usamljeni u tim borbama. Ne bi smelo da je tako. Ne bi se smelo uskraćivati sticanje iskustva obrazovanja, pripadnosti, druženja, obaveza, rada nikome na osnovu fizičkih ili psihičkih osobenosti. To je socijalna diskriminacija i volela bih da se probudim u danu u kom to neće biti realnost.
Mamacom&ja: Kome je namenjena knjiga “6 koraka napred”?
Jasenka Lazić: Knjiga kao jedinstvena na našem području sa ovom tematikom, koja predstavlja priče o deci sa poteškoćama u razvoju, deci koja postoje, namenjena je roditeljima, onima koji tek treba da postanu roditelji, onima koji poznaju ili ne poznaju neko dete sa poteškoćama u razvoju, vaspitačima, učiteljima, komšijama i naravno deci. Deci, koja stupaju na tlo upoznavanja sa drugačijima od sebe. U ovoj knjizi su priče o deci sa poteškoćama u razvoju. Okruženje u kojem živimo tu decu ne poštuje u potpunosti. Šestoro dece koja su inspirisala ovu knjigu moji su stari, dobri prijatelji. Šest priča. Šestoro dece. Šest koraka napred. Ove priče na bajke liče. Osnovna fabula bajki od pre nove ere do današnjih dana se ne menja mnogo: mali, slabašni, često najmlađi i najzapostavljeniji pojedinac sa margine, isključivo svojim trudom postaje jači, bolji, moćniji. Svakodnevnim naporima, koji neretko deluju „nadljudski“, mališani sa kojima radim čine korake ka svome napretku. Bude tu i koraka unazad. Onda, sutradan, moraju duplo napred. Moja su deca zato zaslužila svoju knjigu – jednu „lagano stručnu“ knjigu: šarenu, zabavnu, jednostavnu, uz koju će i čitaoci koračati ka boljem upoznavanju i razumevanju dece sa razvojnim smetnjama i njihovih unutračnjih svetova.
Mamacom&ja: Šta ne pomaže, a neretko se ponavlja, porodici dece sa poteškoćama u razvoju?
Jasenka Lazić: Rekla bih da je to definitivno izostanak stručnog, edukovanog kadra na svim nivoima. Možda možemo da ćutimo o tome, ali to neće promeniti činjenicu nedostatka stručnog kadra od prvog nivoa sa kojim se porodica susreće, a to je primarna zdravstvena zaštita, pa nadalje, preko prvog vršnjačkog kolektiva za dete i dalje. Meni je neverovatno da je danas situacija ista kao pre recimo 10 godina i da se u tom smislu ništa ne menja. Ljudi koji se prvi susreću sa porodicama i dalje ne umeju i ne znaju da prepoznaju potencijalni problem u startu i sistem podrške za porodice i dalje ne postoji. U najvećem broju slučaja, porodice su prepuštene samostalnom traganju i pronalaženju odgovora i podrške i u tome se najviše gubi vreme i crpe resursi.
Mamacom&ja: Kome je namenjen tretman senzorne integracije i na koji način se primenjuje?
Jasenka Lazić: Senzorna integracija je tretman koji je baziran na radu na čulima kod deteta i tome kako dete prima putem čula informacije iz spoljašnje sredine, kako ih unutar sebe obrađuje i kako šalje odgovor na njih nazad u spoljašnju sredinu. To u praksi znači da nekoj deci smetaju npr. iznenadni i nepoznati zvuci, na koje oni reaguju intenzivno i da je neophodno raditi na auditivnoj obradi i auditivnoj adaptaciji. Ili, neka deca su motorno nespretna, bojažljiva, često padaju, nesigurna su u samostalnom hodanju, vrtenju, ljuljanju, penjanju. Sa tom decom se radi na proprioceptivnom, vestibularnom čulu i čulu vida. Druga deca će opet, želeti samo da se penju i ljuljaju, prijaće im kada ih stiskamo i snažno grlimo. Za razliku od prethodno navedenih primera, gde se radi o preosetljivoj deci, ova deca su neosetljiva i na tome se radi u okviru tretmana senzorne integracije. Kada govorimo o čulima, uvek navodimo pet čula ali zapravo ih ima sedam i to su: sluh, vid, miris, ukus, dodir, vestibularno čulo koje je zaduženo za ravnotežu i pokrete i proprioceptivno čulo koje nam pomaže u zauzimanju položaja tela u prostoru.
Čula rade udruženo i mozak na organizovan način koristi čulne informacije o prizorima, zvucima, dodirima, mirisima, ukusima i pokretima, a zatim dete svojim čulnim iskustvima daje značenje i u skladu sa tim reaguje i ponaša se.
Senzorna obrada se odnosi na to kako se služimo informacijama koje čulima primamo iz tela i iz okoline – čula se integrišu da bi stvorila sliku okoline i nas u njoj.
Senzomotorni razvoj deluje na procese učenja : regulaciju/samoregulciju (spososbnost adekvatnog ponašanja i reagovanja), emocionalno doživljavanje, socijalne interakcije, igru, motorno planiranje, koordinaciju oko ruka, govor, pažnju, organizovano ponašanje u vremenu i prostoru, obavljanje svakodnevnih aktivnosti, školske veštine. Tretman senzorne integracije realizuje se u posebno opremljenoj prostoriji, senzornoj sobi. Tretman vodi i realizuje terapeut senzorne integracije. Kod nas u Centru praksa je da je ovaj tretman jednako značajan kako za dete, tako i za roditelje i specifičan je po tome, što ovim tretmanima, prisustvuju i roditelji, koji na ovaj način uče metode i veštine i primenjuju ih na svakodnevnom nivou sa svojim detetom.
Mamacom&ja: Zašto je hranjenje mnogim roditeljima izvor sterasa? Kako se pravilno u skladu sa uzrastom pristupa hranjenju?
Jasenka Lazić: Verujem da je hranjenje stresno roditeljima upravo zato što je to veština koju ne mogu da odlože ili preskoče, nego moraju da se uhvate u koštac sa njom, koliko god izazovno bilo. Ono što je primarno da shvatimo jeste da hranjenje nije samo veština pomoću koje dete zadovoljava svoje nutrutuvne i osnovne potrebe, nego je ono i socijalna aktvinost, u kojoj se uči ponašanje, razmena, usvajaju se porodični i društveni rituali i pravila. Hranjenje podstiče razvoj samostalnosti, brige o sebi i sposobnost zadovoljenje sopstvenih potreba. Najpre je važno znati da se često greši u samom startu pri uvođenju nemlečne ishrane i tada kreirane pogreške je teže kasnije ispravljati. Dakle, beba je spremna za čvrstu hranu isključivo onda kada počne sama da se poseda, odnosno da se samostalno dovodi u sedeći položaj i to je važno na mnogo nivoa. Pored toga, neophodno je uz početno hranjenje, podsticati samostalno hranjenje, pružiti detetu mogućnost jačanja samostalnosti. Važno je pratiti svoje dete, njegove potrebe, preferencije i načine, ne upoređivati sa drugima. Upoznavati dete sa svim ukusima, teksturama hrane, omogućiti taktilni doživljaj. Uključiti dete koje hoda u pripremu obroka. Treba da budemo svesni da se dete menja kako raste, da se menja i njegov ukus, poštovati to. Naravno, hranjenje je veština koja zahteva bebinu i detetovu nepodeljenu pažnju, te je neophodno naglašavati da ekrani, igračke, upaljen televizor, bilo kakvi distraktori su jedno veliko NE u toku hranjenja. I ne postoji izuzetak za to. Dakle, ukoliko od početka roditelji poštuju ovih nekoliko smernica i pokušaju da uključe što manje napetosti i tenzije kada je hranjenje u pitanju, sve će proteći u manje-više očekivanom toku. Izazovi će se pojavljivati, ali šta je odrastanje bez izazova?
Mamacom&ja: Na koji način radite sa roditeljima i šta vam najteže pada a šta vas izuzetno raduje u odnosima sa roditeljima koji su se Centru obratili za pomoć?
Jasenka Lazić: Ono kako smo mi našu praksu u Centru konstruisali jeste praksa okrenuta porodici. Svesni smo da dete nije izolovana jedinka i da ono kako ne postoji, tako i ne dolazi nama samo, nego kao deo jedne celine, a to je porodica i neretko detetova šira socijalna sredina. Naš rad usmeren je na rad sa detetom i roditeljima, odnosno, celom porodicom, jer je to jedini način koji kreira rezultate. Podrška je koncipirana u vidu psihološke i savetodavne podrške, mi radimo u Centru kao tim, dakle razgovaramo o svakoj porodici koja nam se obrati za pomoć i zajedno osmišljavamo individualni plan podrške. Kada radite sa ljudima i to sa njihovom boli, teskobom, nemoći, onda morate biti svesni i spremni da sve što kažete, sve što uradite, može imati nemerljive posledice. Dobre ili manje dobre. Odgovornost prema drugome i samom sebi neophodna je da bude uključena 24h. Najčešće je najteže to što roditelji dolaze kod nas sa unapred definisanim očekivanjima u odnosu na nas, na proces, na tretmane i rezultate, na dete. Onda se postupno pristupa tome da se taj veliki krug očekivanja transformiše u krug želja i da reaktivnost i pasivnost koje proizilaze iz očekivanja preoblikujemo u aktivnost i delanje koje proizilaze iz želja. Taj proces tranzicije kroz koji neminovno prolazi svaka porodica sa nama zajedno je ujedno i najteža i najlepša stvar. Teško je svaki put kada iz početka svedočite nečijoj nemoći, ali je jednako i najlepše svaki put kada svedočite nečijem osnaživanju.
Mamacom&ja: Šta svaki roditelj treba da zna o zdravoj i toksičnoj samostalnosti deteta?
Jasenka Lazić: Dve su stvari koje treba svaki roditelj da nauči vezano za samostalnost. To je krilatica Marije Montesori „Pomozi mi da uradim sam“ i fenomen „naučena bespomoćnost“. Samostalnost je jedna od najjačih potreba svakog ljudskog bića. Istovremeno je to i jedna od najvećih želja svakog roditelja za svoje dete, da odraste u samostalnu osobu. Pa ipak, neretko srećemo roditelje koji upadaju upravo u taj krug izgovora „Inače on to sam, ali eto, sada je umoran, nervozan, žurimo….“. kao roditelji, tu smo da baš kao što je M.Montesori i formulisala, pomognemo detetu da uradi samo. Kada jednom vidimo da je dete nešto uspelo samo, više mu u okviru toga ne pomažemo. Naš zadatak je onda da obezbedimo dovoljno vremena, strpljenja i mogućnosti da tu aktivnost ili veštinu dete sada samostalno uvežbava i unapređuje. To je zdrava samostalnost. Nasuprot tome, toksična samostalnost se vrti oko spomenutog fenomena „naučene besmopomoćnosti“. To znači da ukoliko nastavimo da umesto deteta obavljamo stvari (obuvamo ga, jer žurimo, seckamo hranu u restoranu, jer nismo kod kuće, sklanjamo igračke, jer gosti samo što nisu došli, a dete ne želi da skloni….) koje smo videli da ono samo ume, dete će vremenom biti uvučeno u tzv. naučenu bespomoćnost, odnosno, prestaće da radi samo ono što je do tada radilo, verujući da mama ume bolje i prestaće i da se trudi nove stvari da uči samostalno da obavlja. To je toksična samostalnost i nesvesno je roditelji primenjuju i kako dete možemo da naučimo da bude samostalno i moćno, jednako možemo da ga naučimo i da bude nesamostalno i bespomoćno.
Mamacom&ja: Najčešće roditeljske greške?
Jasenka Lazić: Do sada sam navela već nekoliko najčešćih greški, primećenih kroz praksu. Što se ostalih tiče, prilično je nezahvalno govoriti o tome, jer svakog čoveka, a roditelja sa dodatnom ulogom i odgovornošću pogotovu, tvore između ostalog i greške. Ja volim da verujem i gledam na to da svaki roditelj koji je dovoljno samosvestan i snažan da se ogoli pred nama, kao nepoznatim ljudima, je dovoljno i spreman da radi na svojim slabim stranama i menja ih. To je uzajamni proces. Oni uče od nas, mi od njih. Nekada to nije nimalo lako, ali je stvar procesa, ne cilja, zar ne? Svaki taj roditelj je od mene zaslužio ogromno poštovanje, jer često se nakon celog dana zapitam da li bih i sama bila dovoljno jaka kao oni…
Mamacom&ja: Najčešće greške društva prema porodicama i deci sa poteškoćama u razvoju?
Jasenka Lazić: E, o ovim greškama je već neophodno transparentno govoriti. Po meni najveća greška je insistiranje na socijalnoj inkluziji i društvenoj odgovornosti prema drugačijima od sebe, od nas, dok istovremeno samo društvo oblikuje i stvara tu drugačijost. Najtransparentnija odlika nas ljudi jeste naša jedinstvenost i to što je svako od nas drugačiji od svih drugih. Čemu onda stvaranje utopije socijalne inkluzije i prihvatanje različitosti, koju odvajamo sami. I ja sam različita i drugačija. I vi koji čitate ovo. Ko je taj koji određuje prihvatljivu i neprihvatljivu različitost? U vremenima veštačke inteligencije, mi se čudimo nekom ko ne čuje ili ne govori jednako kao i mi…? Meni je to neshvatljivo. Nije jednostavno govoriti o ovoj temi, a ne „mračiti“, pa da razgovor ne bi dobio taj ton, staću ovde. Mnogo je toga, nažalost čime se mi kao društvo ogrešimo prema pojedincu, a ja ipak uživam u svom poslu i ličnoj težnji da svet bude svetliji, tako da bih volela da i ukus ovog razgovora bude takav.
Mamacom&ja: Vaša poruka za kraj razgovora…
Jasenka Lazić: Plašimo se nepoznatog, drugačijeg, boljeg, glasnijeg, iskrenijeg – a zapravo se plašimo nas samih. Svi bismo mi voleli da živimo u boljem svetu, gde su jednakost i jednake šanse imperativ, ali mi u takvom svetu ne živimo. Junaci knjige „6 koraka napred“, kao i svako dete sa razvojnim poteškoćama, žele da prihvate vrline i mane sveta u kojem žive. Neka i svet (čiji ste i vi deo, dragi čitaoci) prihvati njihove mane i vrline. Srećno svima, i nama i „njima“.
