Obično to tako krene, bez najave i bez pardona. Dok sa neumornim optimizmom ulazim u „bitku“ sa ciljem da se u što pozitivnijoj atmosferi obuku čizme i debela jakna, i ostane u njoj sa jedne strane; dok drugoj obučem skafander i smestim u kolica, pokazujući šta smo sve zabavno svetlucavo i raspevano pokačili svuda oko nje. Kakav uspeh kada se brzo i uspešno (čitaj bez suza i vriske) sprovede akcija.
I onda, obično tako krene, bez najave i bez pardona.
Komšinica: Dobar dan komšinice, a i tebi mala komšinice (obraća se mojoj devojčici od 3 godine). Čujem opet ne slušaš mamu.
Ja: Sluša, sluša…
Komšinica: Ma ne sluša kad ti kažem. Juri, viče, plače…a to ne rade dobre devojčice.
Ja: Ona je uvek dobra.
Komšinica: A ne, ne tako mama, gde ćete to dovesti. Mlada si pa ne znaš. Njima treba disciplina, da se zna šta sme, a šta ne sme. Da se jedan tanak prutić uvek nađe.
Ja: Aha izvinite opet žurimo (obe su u neverici, na ivici suza, pardon sve tri smo u neverici na ivici suza).
Komšinica: Ako, ako samo da zapamtiš šta ti pričam. Uf, inače će ti se popeti na glavu. Nećeš znati šta te je snašlo.
Doživim ovaj uzbudljiv događaj par puta sedmično. Diriguje uvek baba komšinica, publika su moja deca a ja pokušavam da otpevam nešto lagano.
Neminovno je da nam život nameće često pesme koje ne želimo da slušamo i da je umetnost zaboraviti neke tekstove i glasove.
