Mama, ona koja daje sve od sebe

Večeras sam izgovorila kako sam za nešto, nebitno šta, kriva. Suprug me je demantovao rekavši da budem prema sebi blaža. U pravu je.
Dajem najbolje od sebe ujutro kad ustanem, skuvam kafu, spremim doručak, presvučem nju. U samo par minuta, nekada se pitam kako.
Dajem najbolje od sebe kada je izvedem u šetnju i ostanem duže na nogama vani, samo da je ne bih probudila. Pa kružimo kolicima gradom dok me umor upotpunosti ne savlada.
Dajem najbolje od sebe iako ne uspijevam svakog dana biti nasmijana.
Dajem najbolje od sebe kada poželim trunku vremena za podići noge na kauč, u tišini. Uz neki čaj i seriju.
Dajem najbolje od sebe dok se noću budim na svaki njen šum, plač, molbu za vodom.
Dajem najbolje od sebe kada nad njom bdim i u rukama je nosam.
Dajem najbolje od sebe kada zaspim u kupatilu, pod tušem, jer majke znaju zašto.
Dajem najbolje od sebe kada je ručak skuvam, pa i kada nije. Kada je hladna konzerva iz prodavnice sasvim okej jer… Jer ne stižem.
Dajem najbolje od sebe onda kada neopeglan veš čeka i zagorela šerpa na šporetu.
Dajem najbolje od sebe kada naručim dostavu hrane, jer mi treba odušak od kuvanja.
Dajem najbolje od sebe i onda kada se čini da ništa ne ide kako treba.
Dajem najbolje od sebe kada žongliram između poslovne žene, supruge, mame.
Dajem najbolje od sebe kad se ugrizem za jezik na komentare zašto sam sa djetetom postupila ovako ili onako.
Dajem najbolje od sebe kada zatražim pomoć, jer sam samo čovjek, a ne robot.
Dajem najbolje od sebe kada sve može da čeka, osim nje.
Dajem najbolje od sebe kad me ujutro pogleda i nasmije se.
Dijete ne vidi mrve po podu, veš, posuđe. Ali vidi mamu.
Kriva sam jedino ako ne dajem sve od sebe da vidi srećnu i za nju uvijek dostupnu mamu.