Ivana Marinković je istraživač-saradnik na Institutu za srpski jezik, preduzetnica, direktorica agencije za organizaciju i dekoraciju događaja “Jedan frajer i bidermajer”, mama, autor bloga i Instagram profila “Jedan frajer”. Izuzetno nam je drago da Vam prenesemo njenu životnu priču i delić inspiracije kroz njenu nežnu i iskrenu pisanu reč.
Mamacom&ja: Možete li nam kratko opisati ko stoji iza profila @jedanfrajer
Ivana Marinković: Sad je prozaično početi uobičajenom rečenicom: „Obična žena, mama jedne devojčice…“, a tako uglavnom i jeste u svakodnevici. Mogla bih da navodim dnevne aktivnosti, titule i zaduženja, ali za mene je najvažnije to što sam postala osoba svesna stvarnosti, realnosti, reakcija, emocija, svojih, tuđih, što volim i cenim život koji mi je dat i što u svetu koji nameće svoje standarde i dalje slušam sopstveni osećaj.
Mamacom&ja: U čemu se ogleda vaša uloga u poslovnom svetu danas?
Ivana Marinković: Čini mi se ponajviše u iskrenosti sa samom sobom i u prihvatanju različitih strana svoje ličnosti. Nakon jutarnjih aktivnosti i pripreme za vrtić, idem u Institut za srpski jezik gde radim kao istraživač-saradnik na Rečniku SANU. Nakon tih aktivnosti, bavim se preduzetničkim poslom, tj. firmom za organizaciju i dekoraciju događaja “Jedan frajer i bidermajer”.
Uveče, kad sve utihne i kad imam vremena i inspiracije, napišem poneki tekst i za sebe i za onlajn zajednicu koja ima sličan osećaj i pogled na život. Ranije sam se dosta mučila sa krizom identiteta i zahtevala od sebe da se definišem u poslovnom smeru, ali sam vremenom naučila da sve svoje poslovne uloge živim, volim i prihvatam, da sam uvek ono što jesam bilo da razgovaram sa akademicima ili sa terencima na frajerskim događajima.
Mamacom&ja: Sa kojim se izazovima najčešće suočavate u svom radnom okruženju?
Ivana Marinković: Izazovi su uglavnom u našim glavama, odnosno kreću iz načina na koji mi sagledavamo stvarnost i svet oko sebe. Ranije sam jako zahtevno doživljavala to što sam žena koja treba da posluje u “muškom svetu” na način koji meni nije prirodan. Danas apsolutno u svom načinu poslovanja uživam jer znam da u takav svet unosim novu vrednost. Izazovi se trenutno ogledaju u organizacionim i vremenskim okvirima, trčim da stignem da pokrijem i dete, i finansije, i posao jedan, i posao drugi, i sebe, i saradnike, kolege, i da ništa ne trpi, a imate 100% energije na dnevnom nivou za sve. Neminovno nešto dobije više vaše energije, nešto manje, sve zavisi od trenutne situacije pa pokušavam da se prilagodim i sebi oprostim što nisam “savršena” u svemu. Dovoljno je ono što jesam i koliko mogu, to mi je baš važan nauk u prethodnom period.
Mamacom&ja: Majka i poslovna žena. Kako postižete balans i mir?
Ivana Marinković: Tako što kada radim, dajem se maksimum tome, a kada provodim vreme sa detetom, cela se dajem našem odnosu. Tako što sam naučila da tražim pomoć i podršku kad nešto ne mogu sama, od saradnika, prijatelja, kolega, porodice. I tako što sam sebi dala za pravo da sam dobra i kao majka i kao poslovna žena. To me je mnogo rasteretilo tuđih očekivanja, prestala sam da se sluđujem tuđim stavovima, da se upoređujem, verujem sebi i znam da onako kako delam, da je to u skladu sa mojim vrednostima.
Uveče upalim difuzer, sipam par kapi etarskog ulja, zatvorim oči, dišem, malo izmeditiram, pomolim se Bogu, zahvalim na životu i danu. 2 do 3x nedeljno uhvatim da odem na pilates, to mnogo znači, osećaj svog tela I gipkosti jer često promena krene spolja ka unutra kad za iznutra nemamo snage. Smejem se sa ćerkom, provodimo vreme zajedno u svakodnevici, trudim se da uživam u svakom trenu uzrastanja i kao majka i kao žena.
Mamacom&ja: Sa kojim se osećajima danas iz uloge majke najčešće borite?
Ivana Marinković: Čini mi se da nikad nije bio veći pritisak na žene da budu u svemu ostvarene. I uspešne u poslu, i uvek doterane, i dobre domaćice, i izuzetne majke, i savršene ljubavnice, sve se to “podrazumeva”. Zahvalna sam što se generacija žena mojih godina osvešćuje i ne pristaje ni na šta drugo nego da život živi po svom osećaju bez pritiska i zahteva okoline. Jako je izazovno kada na mrežama imate filtere za svakodnevni život i gomilu situacija koje se ne vide, kao i ljudsku želju i težnju da svoj život i porodicu predstave savršenim. Što nam je veća neuroza u svakodnevici, to više imamo potrebu da forsiramo idealizovane slike. Trudim se da živim realan život, da prihvatim sebe i svoje dete kakvo jeste, da je osluškujem i da u njoj uživam bez konstantnog upliva tuđih saveta, tehnika za vaspitavanje i individualni rast. To je možda i najveći izazov – da iz osećaja nemoći “ne znaš, ne umeš, nisi dovoljno dobra majka/žena/ljubavnica” izađemo i damo sebi pravo i moć da živimo kako osećamo da je dobro po nas i našu okolinu.
Mamacom&ja: Koji su Vam najveći izazovi u roditeljstvu?
Ivana Marinković: Meni je trenutno najveći izazov u roditeljstvu to što sam mama deteta razvedenih roditelja. Nositi emotivno i svoje i detetove potrebe, pokušati napraviti zdrav okvir za odrastanje deteta kada roditelji ne žive zajedno, pokušati ostvariti normalnu komunikaciju i dogovore sa ocem deteta, sve su to izazovi na dnevnom nivou. Neverovatno je šta se sve otvara nakon razvoda, obično ljudi misle da se razvodom rešavaju svi problemi, a izazovne situacije i u dinamici odnosa sa detetom i između nekadašnjih bračnih partnera tek počinju. Prvo sam se nosila sa detetovim potisnutim besom i osećajem krivice nakon razvoda, dešava se i sada da uđe u agresiju prema roditelju-staratelju koji je “ostao”, kao i u autoagresiju, a to sve kao majku jako boli. Pomaže mi to što jasno vidim šta se sa detetom dešava, što u tim situacijama zbrinem emotivno prvo sebe pa dete, idem redovno na terapiju, a i malu vodim kod dečijeg psihologa da sve izazovne situacije, privikavanje deteta na neku novu konstelaciju i novu porodicu nas dve što bolje iznesemo.
Mamacom&ja: Često pišete o podršci, razvoju i mentalnom zdravlju…u današnjim uslovima kada svi prezentuju najbolji deo sebe Vi glasno i iskreno govorite o bolnim i manje prijatnim procesima tokom promena…Šta je pokretač ovakvog pristupa, šta donosi vama a šta vašoj zajednici ?
Ivana Marinković: Tek kada neku situaciju emotivno obradim, kada je očistim od sujete, besa, ljutnje i kad dođem do prave emocije i nekog uvida, mogu da je “opričam”, tj. da napišem tekst čemu me je naučila. Tako je sa svim životnim situacijama, sve nas nečemu uče i vode dublje u sebe, na nama je da odlučimo hoćemo li iz njih rasti ili ćemo ostati zarobljeni u osećanjima koja nas truju. Nije svaki put lako izboriti se prvo sa samim sobom, sa povređenim egom, osećanjima, sa osećajem neuspeha i raspada porodice, ali sa druge strane, na kraju puta je velika svetlost unutar nas samih, veliko pospremanje i emotivno čišćenje. Tako da, koliko god bilo realno teško, zaista sam zahvalna za svaki korak napred i dva nazad na ovom putu promena. Mnogo učim o sebi, o svojim granicama, o ljudima koji vas vide i prihvataju kakvi jeste, o traženju i davanju pomoći.
Ceo proces kod mene je produbio mnogo lepih ljudskih osobina za koje nisam ni znala da su tu dok sam se borila protiv vetrenjača u nekom bolu i muci pokušavajući da održim neodrživo stanje. Verovatno je to ono što ljudi prepoznaju, iskrenost sa sobom, ogoljavanje bez bojazni od osuđivanja, razotkrivanje kroz primer žene koji uprkos strahu može da se skine u negliže za budoir fotografije, i da istovremeno bude nežna i savesna majka, dok sutradan radi u biblioteci u naučnoj instituciji, a za vikend ume da povede tim u organizaciji nekih lepih događaja. Na taj način pretpostavljam da ljudi dobiju dozvolu na “ljudskost”, zeleno svetlo da manje osuđuju sebe i da prihvate svoje i mračne i svetle strane posmatrajući nekog ko ne priča samo o tome, već to zaista, kroz sva stanja i osećanja koja prolazi, pokušava i da živi.
Mamacom&ja: Da li se vraćate ponekad na stare postove, kako doživljavate svoje reči iz ranijih perioda?
Ivana Marinković: Iskrena da vam budem, nisam se dugo vraćala na prethodne tekstove, niti sam ih skoro čitala. Čini mi se da sam ranije mnogo više bila “u glavi”, nekako sam sve znala šta je moja istina, a nisam je do kraja živela, sada sam neuporedivo više “u telu”. Jednostavnija sam, preciznija, više znam šta hoću, a šta neću, manje filozofiram, više živim život.
Svakako je pisanje jedan proces koji podrazumeva kognitivne sposobnosti i um kao sensor koji sublimira događaje, ali mi se čini da sam danas neuporedivo rasterećenija od prihvatanja, lajkova, potvrde, nominacija, nagrada. Sve što napišem, iza svega stojim svojim iskustvom, srcem, dušom i telom, sve je u meni upravo na taj način posloženo i spakovano, tako da više nemam tolika preispitivanja, a i očekivanja od same sebe. To je moja istina, svidelo se to nekom ili ne, nemam više strah od “pokazivanja” i tuđih reakcija na osećaje, stavove i život koji živim.
Mamacom&ja: Koje su to glavne stvari na koje morate podsećati sebe najčešće?
Ivana Marinković: Vraćanje sebe na svesnost u svakom trenutku. Neživljenje filmova unutar glave, već sagledavanje stvarnosti, onakve kakva jeste. Uzemljivati se, zaustavljati samokritiku (čak i u šali, ovo ne dozvoljavam ni prijateljicama da rade u mom prisistvu sebi, a mi žene smo jako sklone tome), podsećati sebe kakva si carica svakog dana za svaki osmeh koji si uputila, za svaki razgovor u kome si 100% bila prisutna, za svaki korak bliže sebi koji si napravila.
Mamacom&ja: Za kraj, par saveta kako stvoriti prazničnu bajku u svom domu?
Ivana Marinković: Imala sam na IG neki mali tutorijal kako reciklirati papirne kese i napraviti raskošne ukrase, baš sam zadovoljna kako su nam ispali i kako smo utrošili zaostale kese. Sinoć sam ispisala neki kratak tekst na storiju i o tom prevelikom očekivanju žena od sebe samih u vezi sa stvaranjem “praznične bajke” u svom domu, kao da je svojom energijom i delovanjem ne stvaramo svakog dana. Nikad to nejmojte smetnuti sa uma, da šta god radile, mi smo čarobnice koje unose magiju u dom, bez ili sa Novom godinom.
Štapić cimeta i pečeni kolutovi narandže da kuća zamiriše, neko jelo koje volim da spremam i u čemu zaista uživam, jelka oko koje se skupljamo, puno zagrljaja, poljubaca, gledanja u svetlucave sijalice noću očima punim detinje radosti, pričanje priča, šuškanje između jastuka i ćebadi i što se mene tiče – praznična bajka je već uveliko stvorena.
