Visoku senzitivnost kod dece je neophodno prepoznati i na parvi način podržati. O ovoj važnoj temi razgovarali smo sa Žanom Erdeljan, dipl.psiholog, osnivač prvog psihološkog Centra za edukaciju visokosenzitivnih odraslih osoba i visokosenzitivne dece – KORACI. Žana promoviše disciplinu koja neguje bliskost izmedju roditelja i dece, podstiče roditelje da razumeju potrebu deteta koja uvek stoji iza izazovnog ponašanja i edukuje roditelje kako da kroz postavljanje jasnih granica uporedo štite odnos sa detetom. U nastavku je tekst o veoma osetljivoj deci, a na internet stranicama zanaerdeljan.com i veomaosetljivodete.com možete naći više detalja o vaspitanju malih senzitivaca.
Mamacom&ja: Opišete nam ukratko visoko senzitivno dete?
Žana Erdeljan: Opisuju ih kao stidljivu, čudnu, plačljivu, povučenu, zahtevnu, neobičnu, jako dobru, mudru, tihu. Iza ovih opisa, zapravo, često se kriju upravo visokosenzitivna deca.
Svako peto dete je visokosenzitivno. Rođeno je sa nervnim sistemom koji je veoma osetljiv i reaktivan. Ova biološka karakteristika najčešće se nasleđuje. Među visokosenzitivnom decom približno je podjednak broj dečaka i devojčica.
Mamacom&ja: Koje su prve smernice roditeljima da imaju malog senzitivca?
Žana Erdeljan: Najvažnije je doživeti visoku senzitivnost deteta kao dar, a ne kao kaznu. Savet roditeljima je da izbegavaju disciplinu putem nagrada i kazni, da umesto toga grade odnos poverenja, povezanosti, iskrenosti i dogovora. Zato je izuzetno vaažno da roditelji umeju da prepoznaju koji su to najčešći okidači za burno emocionalno reagovanje deteta (buka, umor, brza smena aktivnosti, promena planova, neraspoloženje roditelja, kritikovanje, itd.)da bi se to izbegavalo kadgod je moguće. Osim toga bitno je da se prepoznaju prednosti visoke senzitivnosti ko deteta kao što su kreativnost, razvijen intelekt, svesnost detalja, empatija…To može biti od pomoći u prihvatanju njihovih slabosti: burnog emocionalnog reagovanja, povučenosti, izbirljivosti, stidljivosti…Konačno, visokosenzitivnu decu nikako ne valja ”čeličiti na silu”, niti ”bacati u vatru” jer takvi mališani sve postignu samo ukoliko se na njih ne vrši pritisak i ukoliko se ne požuruju.
Mamacom&ja: Zbog čega se visoko senzitivna deca poistovećuju sa decom koja imaju poremećaj pažnje?
Žana Erdeljan: Iako naizgled postoji neka veza između ova dva pojma, kod neke visokosenzitivne dece zapravo je pogrešno postavljena dijagnoza poremećaja pažnje. To ne znači da senzitivci ne mogu imati i poremećaj pažnje, ali je jako važno razlikovati ova dva pojma. Krenimo od sličnosti – i visokosenzitivnoj deci, baš kao i deci sa poremećajem pažnje lako je skrenuti misli zato što primećuju mnogo detalja u svom okruženju. Međutim, za razliku od poremećaja pažnje koji ukazuje na opšti nedostatak tzv. egzekutivnih funkcija (donošenje odluka, fokusiranje i razmišljanje o posledicama), visokosenzitivna deca sa ovim funkcijama dobro stoje, zpravo dobra su u svemu navedenom. Ponekad se visokosenzitivnom detetu pogrešno uspostavlja dijagnoza poremećaja pažnje ukoliko ga mnogo stvari sprečava da se usredsredi, ako to duže traje, ako je dete emocionalno uzrujano (pa samim tim već iznutra prima isuviše stimulacija). Po nekim autorima ova dva pojma zapravo nalaze se na suprotnim krajevima duži. Dok poremećaj pažnje naginje ka impusivnosti, visoka senzitivnost naginje baš ka suprotnom – obazrivosti.
Mamacom&ja: Kako usmeravati visoko senzitivno dete kroz okruženje (vrtić. škola…)? Imajući u vidu da sistem traži isti obrazac ponašanja za sve.
Žana Erdeljan: Sistem koji traži isti obrazac ponašanja za sve nije dobar i podržavajuć, jer ne prepoznaje jednu od tri , veoma važne, karakteristike razvoja – jedinstvenost. Sva su deca jedinstvena i to najpre zahvaljujući temperamentu. Imajući to na umu, dva sistema od kojih mora da krene prilagođavanje na tu jedinstvenost, kao i podrška istoj, jesu porodični i sa druge strane vrtićki/školski. Poznajem puno divnih vaspitača i učitelja koji ovu istinu razumeju i koji su dovoljno profesionalni i senzibilisani da se u odnosu na nju kao stručnjaci ponašaju. Dakle, kada je dete malo mi, odrasli, moramo da se prilagodimo njegovoj jedinstvenosti, da bismo, kako odrasta, svedočili prirodnom procesu, a to je da se dete, tek ovako podržano – prilagođava svetu koji ga okružuje.
Mamacom&ja: Da li je moguće osetljivost pretvoriti u prednost, možete dati neki konkretan primer?
Žana Erdeljan: Prvi i osnovni preduslov jeste podizanje deteta u sladu sa njegovom senzitivnošću, prihvatanje, razumevanje za njegove razlike u doživljaju sveta koji ga okružuje. Inače, dokazano je da senzitivci podizani u skladu sa svojom visokosenzitivnom prirodom imaju duplo veće šanse da odrastu u vanredne odrasle osobe, čak manje sklone ansioznosti i ostalim problemima mentalnog zdravlja. Sa druge strane, kada to prirodno ”uklapanje” sa dečjim senzibilitetom izostane i kada se ne podižu u skladu sa istim, visokosenzitivna deca (koju još porede sa cvetom orhideje koja zahteva delikatnu negu, ali na kraju daje divan cvet) u odnosu na decu koja to nisu, kako odrastaju, posebno u odraslom dobu, mogla bi biti u duplo većem riziku za probleme mentalnog zdravlja (anksioznost – posebno, socijalna, različiti oblici zavisnosti, opsesivno-kompulzivni poremećaj, panični napadi, depresivnost…itd). Preduslov da se senzitivnost pretvori u prednost je da se desi prvi, ”dobar scenario”. Inače, senzitivna deca poseduju brojne snage i talente, koji lako dolaze do izražaja, kao što sam rekla, ukoliko odrastaju u okruženju prihvatanja, povezanosti, privrženosti i razumevanja. Neke od ”supermoći” senzitivaca jesu: empatija i saosećajnost, dar da budu dobri slušaoci, kreativnost, originalnost ideja, maštovitost, elokventnost, zreo smisao za humor, stalo im je do istine i fer odnosa itd.
