Mnoga deca s poteškoćama u razvoju predškolskog uzrasta budu zanemarena, odnosno, nedovoljno im se posvećuje pažnje i rada. Neka deca ne dobiju adekvatan tretman jer njihove razvojne poteškoće nisu pravovremeno uočene. Kako navesti pojedince, i zajednicu da se aktivno uključi u edukaciju društva vezano za socijalizaciju dece sa poteškoćama u razvoju, pitali smo sociologa i asistenta u nastavi Vidovdanku Pustivuk.
Mama.com&ja: Na šta se misli kada se kaže deca sa poteškoćama u razvoju?
Vidovdanka Pustivuk: Prema podacima UNICEF-a 6, 5 % dece starosti dve do pet godina u BiH ima određenih poteškoća u ravoju. Deca s poteškoćama u razvoju su deca s telesnim oštećenjima, pre svega invaliditetom, zatim oštećenjima vida i sluha, deca s mentalnom retardacijom, cerebralnom paralizom, autizmom i eksternalizovanim oblikom ponašanja, tačnije: napadima besa, samopovređivanja, stereotipija, motorički nemir i agresivnost. U najranijim fazama, osim pomenutih elemenata javljaju se teškoće prilikom učenja: disleksija (poremećaj čitanja), disgrafija (poremećaj pisanja) kao i diskalkulija (poremećaj računanja).
Takođe, kvalitet razvoja jezika je u potpunosti različit. Svaki od pomenutih poremećaja je posledica različitih međudelovanja, genetike, psiho – fizičkog stanja roditelja, zajednice i okoline koja okružuje kako samo dete tako i celu porodicu.
Mama.com&ja: Kakva su Vaša zapažanja o svesti društva i obrazovnog kadra o deci sa poteškoćama u razvoju?
Vidovdanka Pustivuk: Vaspitno – obrazovni sistem BiH organizovan je razredno – časovni i upravo takav odgovara najvećem broju učenika tipičnog razvoja, jer njihov razvoj teče: fluentno, usklađeno i uzlaznom putanjom. U radu sa ovim učenicima izražena je potreba za individualizacijom nastavnog sadržaja, ishoda učenja i izbora nastavnih sredstava kao i metoda rada.
Fleksibilnost i kreativnost, su glavni oblik i smernice, koje su zadovoljene u NPP, a koje treba da doprinesu u boljoj implementaciji programa u praksi. Kao prioritet, naglasila bih pravilan i u potpunosti prilagođen didaktički princip sa sadržajima koji u stvarnosti odgovaraju mogućnostima učenika i načinima da ih oni iskažu! Ne bih smela izostaviti ni adekvatnu ulogu koju ima asistent u nastavi (čije finansiranje proističe iz Ministarstva obrazovanja). Lice koje, je često u određenom trenutku oslonac, zaštita, prijatelj, sociolog, psiholog i mnogo toga, što određeno stanje deteta u datom trenutku zahteva. Istih je nažalost u odnosu na stvarnu potrebu veoma malo! U svakom slučaju, savet roditeljima jeste da, posebno obrate pažnju na profil, adekvatnost i stručnost lica, čije dete ostaje u apsolutnom poverenju i odgovornosti.
Mama.com&ja: Smernice roditeljima za podsticanje druženja zdrave dece i dece sa poteškoćama u razvoju?
Vidovdanka Pustivuk: Roditelji, dece s poteškoćama u razvoju često svesno ili nesvesno prave “greške” u njihovoj adekvatnoj socijalizaciji, uskraćujući im svakodnevno druženje sa vršnjacima ili drugom decom različite starosne dobi. Dok su s druge strane u “našem” društvu duboko ukorenjeni stereotipi i predrasude tipične za našu okolinu tipa: “dete s poteškoćom u razvoju je bolesno dete”, “dete s poteškoćom u razvoju nema pravo družiti sa drugom “normalnom” decom, jer bi ih mogla fizički ugroziti il slično”…ovo su samo neke od predrasuda i etiketa sa kojima se svakodnevno susrećem(o) i borimo.
Ono što je dužnost svakog društveno osveštenog roditelja, jeste objasniti svom potomku da je osnovno ljudsko pravo samim tim PRAVO deteta, pravo na : život, obrazovanje i igru. I sve dok ne dostignemo taj stepen razvoja svesti, roditelji dece s pomenutim problemima biće duboko potisnuti i skrajnuti na margini društva. A, ne zaboravimo da je “porodica kolevka ljudskosti!”
